Autor malozelenoprase | 26 Jul, 2010
Jedna od stvari koje me najviše bole jeste osećaj da sam nedovoljna i/ili suvišna. Živela sam sa tim osećajem mnogo strašnih dana, i strah da se to vreme ne vrati me jako pritiska. Kad god predložim i najobičnije nalaženje s društvom, imam potpuno iracionalni osećaj da se namećem u neku celinu gde mi nije mesto, gde nisam ni potrebna ni poželjna. Glupo je, znam. Ali jače je od mene. To je posebno izraženo kod jedne osobe, koja je od onih koje ne vole da pokazuju osećanja, ili ih pokazuju uopšteno. U pitanju je samo drugarica, ali s obzirom na neke stvari i periode kroz koje sam prošla, meni to uopšte nije 'samo'. Ja sam jedna od malo osoba koje su uvek uz nju, trudeći se da pomognem ili utešim. I ponekad me boli kad ne vidim nikakvu zahvalnost. Ne očekujem bog zna šta, naravno. Samo trunku reciprociteta. Boli me kad kaže da nema nikoga kome bi mogla potpuno verovati, nijednog pravog prijatelja. Boli me kad vidim da joj značim manje nego neka druga osoba (pritom mislim na konkretnu ličnost), koja ipak nije prošla kroz sve moguće gluposti s njom. Boli me što nisam dovoljna. Znam, sebična sam i detinjasta. Ali nisam posesivna, ne. Ovo nije posesivnost. Ovo je, naprosto, čežnja za priznanjem. Zahvalnošću. Reciprocitetom. Ljubavlju. Nemam pravo ni na ovu želju ni na ovaj bol, znam isuviše dobro. Moja je stvar kako ću se postaviti, njena je kako će se ona postaviti. To je neka večita igra šaha, u kojoj svojim ponašanjem i emocijama upravljamo na jedan način, ali suprotna strana odgovara potpuno suprotno našim očekivanjima. Ali, k'o za baksuz, meni igre nikad nisu išle. Ja idem putem srca, koji doduše ume ponekad biti stranputica.
This entry was posted on 26 Jul, 2010 02:35
and file under
Generalna .
You can follow any responses to this entry through the
RSS2.0 feed.
You can leave a Response, or Trekbekovi from your own site.
nikada ne ocekuj od ljudi da ti se zahvale...cinices za neke ljude i mnogo vise od prostog saslusavanja njihovih muka, ali nikada nemoj nista ocekivati..tako je najbolje, najmanje ces se razocarati u ljude i najmanje ces povrediti samu sebe..pomozi drugima zbog sebe, zbog onog osecaja uzvisenosti koji se u nama stvara kada znamo da smo pomogli nekome, ali NIKADA ne ocekuj zahvalnost...
Autor vilabezkrila 26 Jul 2010, 08:27i ja se nekad osetim suvisnom i nedovoljnom , i cesto pitam sebe "ma sta cu ja tamo" i ne odem...nisi sama..ali to se zove osecaj manje vrednosti, to je kompleks nastao zbog ko zna cega..i to se moze promeniti ,samo treba malo volje i snage..
pozdrav