malozelenoprase

Često se kaže da su mlade godine najbolji period u životu. Valjda zato što tako imate mnogo manje šansi da sjebete sopstveni život - na kraju krajeva, u životu prosečnog tinejdžera su najvažnije samo četiri stvari (škola, prijatelji, ljubav i porodica), dok odrasla osoba ima više bitnih stvari, pa tako i više potencijalnih sjeb-tačaka. Daa. Sve to stoji. Ali šta kad tinejdžer IPAK uspe da se sjebe van granica razuma? 

Naime, prošle školske godine sam prilično podbacila. Valjda sam, pošto idem u jednu od težih gimnazija u Beogradu (ako ne i najtežu), nekako prihvatila da je vrlo dobar uspeh sasvim u redu. Iako negde znam da mogu mnogo više, ne pokušavam. I moji roditelji - jedno od njih je doktor nauka, drugo je hirurg koji je, inače, svojevremeno bio đak generacije u školi u koju ja sada idem - su, logično, bili zgroženi. Kao što sami rekoše - ne bi bio problem da je taj vrlo dobar uspeh  zaista ono najbolje što mogu. Ali pošto bih, da hoću, mogla da budem i 5,00 - JESTE problem. I bila je velika frka, i završilo se tako što je moja majka MOLILA oca da  mi daju još jednu šansu, da me puste da pokažem da sam sve to ozbiljno shvatila u sledećem polugodištu. Ona je, inače, osoba koja nikada ne moli, a njih dvoje su pritom razvedeni, tako da je situacija bila utoliko više ponižavajuća. A ja sam ovog polugodišta još gora nego ranije. Znate onaj osećaj kada znate da ste imali apsolutno sve na dlanu, ali ste uspeli sve to kraljevski da sjebete? Samo svojom sopstvenom krivicom? Ako znate, onda imate blagu predstavu o tome kako se ja sada osećam. Jer, nije stvar u nekoj potencijalnoj kazni. Šta god da je u pitanju - mogu da izdržim, i hoću, jer stvarno zaslužujem. Ali ono što me najviše na svetu boli jeste činjenica da sam izgubila majčino poverenje, koje je, kad se sve sabere, jedna jedina stvar koja mi znači. Jer je jedna jedina stvar na koju sam uvek mogla da se oslonim, kada ništa drugo nisam imala. A ja sam, zbog svoje sebičnosti, lenjosti i nemara sve to lepo zgazila. 

Zašto? Ne znam. Nemam motivaciju. Kad god krenem da učim, negde u sebi znam da ću za najviše petnaest godina biti mrtva - i šta mi to onda vredi? Vidim ljude oko sebe koji imaju mnogo gori uspeh nego ja - i zadovoljavam se onim što imam, ne misleći na ono što bih MOGLA da imam. Jednostavno ne vidim smisao u svemu tome. 

Sada je kasno.

Postoje i dve potencijalne kazne koje me jezivo plaše. Ne, nisu to ni zabrana kompjutera, ni zabrana izlazaka, ni zabrana čitanja (mada ne znam kako bih ovu poslednju izdržala). To su prebacivanje iz škole i preseljenje kod oca. Sve drugo mogu da podnesem. Ali da izgubim jedino mesto gde sam stekla prijatelje, gde IMAM prijatelje, a odem na neko mesto koje bi bilo kao moja osnovna škola (poslednji krug pakla),   i da se iz mesta koje je moj dom, koje je umelo da upije, sačuva i prihvati svaku moju sreću i svaku bol, preselim na mesto gde se nikada nisam osećala kao kod kuće, gde me ne razumeju, gde nemam privatnost - ne mogu. A ako budem morala - ne znam  kako ću.

Ne očekujem nikakvo saosećanje, ni utehu. Iako negde priželjkujem, znam da nemam prava. Jer sam, prvi put u životu, sama kriva za sve. Dešavalo mi se i ranije da napravim glupost, ali ne ovolikih mera i ne svojom krivicom. Uvek ima prvi put. Odrastanje, ha? Bajno.