malozelenoprase

ukoliko čitaš, onda, logično, znaš i za ovaj blog. ne bi me čudilo. ono što me takođe ne bi čudilo (mada bi me povredilo) jeste činjenica da mi ništa nisi rekao, da radije biraš da potajno saznaješ stvari o meni nego da me pitaš otvoreno. nešto bih ti rekla, nešto bih ti prećutala, nešto bih ti slagala. ali zar nije u tome poenta? i ti meni mnogo toga prećutkuješ, laži da ne pominjem. sve one 'potencijalno uslovne'... znam šta je to. govoriš mi nešto dovoljno nebitno da možeš da mi kažeš, istovremeno ne otkrivajući ništa kapitalno. znam šta se dešava na mom krevetu, i to me boli više od svega. kako znam, pitaš se? ulja, šnale, žvake... mnogo je toga. no, to je sad nebitno. bitno je da je to nešto najprljavije što sam ikada čula. ej, pa to je moj krevet, ja u njemu čitam, spavam, plačem, slušam muziku, sanjam...! ako ovo pročitaš, reci mi. bar jednom ne izbegavaj istinu. koliko zbog mene, toliko zbog sebe. laku noć, dragi tata.