malozelenoprase

Gde je san?

Kuda se deo?

Je li sobom poneo mapu koja  donjega vodi?

Moje oči sve vide.

Moje uši sve čuju.

Mogu ih zatvoriti, zaklopiti,

Ali i dalje će osećati tamu i tišinu,

Koje su besanome svetlije i glasnije od svega.

Ne, ni misli mi ne spavaju...

Ne mogu pobeći ni na tren

Od neuhvatljivih, zlobnih strepnji,

Od nasmešenih demona,

Od svega onoga što bi san zalečio i osvetlio,

Pokazujući njihovu istinsku bit – strah.

Ali, moji su kapci čvrsto razdvojeni.

Sve ih vidim.

Izvijaju se, groteskno nasmešeni,

Pružaju  ka meni

Svoje varljivo meke ruke.

Ne dam se.  Još se ne dam.

Jer, jednom  doći će upijajućatama,

Prekinuće agoniju stalne svesti.

Znam, uvek postoje i zajednički prijatelji,

Koji bi mi pomogli da zaboravim i tako pobedim.

No, ne želim ih.

Ne želim ni pilule, ni alkohol.

Ovo je boj bez sekundanata,

Koji se odvija na mestu koje ne postoji,

Bez ikakve publike doli učesnika.

Boriću se dok mogu,

A ako, u borbi iznurena,

Odlelujam k oblacima sna

 – smatraću to blagoslovom.