malozelenoprase

Sve češće mislim o svojoj generaciji... Čitala sam neku knjigu gde glavna junakinja nosi crninu jer je u žalosti za svojom generacijom. Sve više mi se čini da to ni ovde nije neumesno? Čudne smo mi generacije... Mi rođeni devedesetih. Živimo bedu, a slušamo o nekim dobrim vremenima koja su prošla i o nekim dobrim vremenima koja traju, samo negde drugde.  U večitom smo neskladu s onim što nam se pruža kao uzor i onim što možemo. Uskraćeni smo za detinjstvo, svi. Videćemo za mladost, ali uopšte nisam optimistična. Normalna osoba se ne može postati u ovakvom okruženju, ovakvom društvu. Pitanje je hoće li to, uslovno rečeno, ludilo biti  pozitivno ili negativno? Nažalost, mislim da već znamo odgovor.

Slušam Balaševićevu "Živeti slobodno". Ta pesma me budi i pokreće, ali istovremeno baca u depresiju. Osećanje nemoći. "Ma, čitav plen da skupe, pa ne mogu da vas kupe;
Da vam mladost kao sitan kusur odbroje..." Tačno je; treba se usprotiviti. Ali kako? Kako da se usprotivimo? Protiv čega? Svi kažu - biće bolje, šatro napredujemo, sve je to do tranzicije, kad ona prođe biće nam super... A neće. Znamo. Ali, opet: protiv čega - ili za šta - da se borimo? Mi želimo, svi bez razlike, da bude bolje. Kako? Demokratija jeste izuzetno glup sistem, ali najbolji od ponuđenih. A mi (zvanično) imamo demokratiju. Pa, na šta da se prešaltujemo? Komunizam? U praksi nemoguć. Monarhija? Nemojte me zasmejavati. Anarhija? Ne može. I šta nam ostaje? Ostaje nam da živimo izopačenu mladost, da jednog dana nosimo na svojim plećima dugove ljudi koji ovu zemlju gledaju kao neku lokalnu kurvu - ti uzimaj, uzimaj, uzimaj, a daj kol'ko moraš.

Da, znam da postoji mogućnost. Mogućnost odlaska. Ali - ja ne mogu da odem. Volim ovu zemlju, volim ovaj grad, volim ove ljude. Volim ovaj mentalitet, volim inat, volim smeh, volim podsmevanje, volim kakva sam ovde. Ova zemlja mi je dom. Ma koliko bila izmučena i izmužena. Ne mogu protiv toga, sve i da hoću.

Danas su 'devedesete' simbol najgoreg vremena koje se desilo ovoj zemlji. Osećam da će jednog dana reč 'devedesete' zameniti 'nula-desete'. Ne želim da se to desi. Niko ne želi. I?