malozelenoprase

Ponovo sam, po ko  zna koji put, zaprepašćena: a) dubinom svoje nesigurnosti i: b) sopstvenim egoizmom. Šta je bilo? U pitanju je, verovali ili ne,  moj bivši dečko. Isti onaj koji mi se i nije mnogo sviđao, prema kome sam negde bila čak i ravnodušna. Dakle, šta je problem? Prekopavajući po Fejsbuku, slučajno sam naišla na neke komentare koji prilično jasno impliciraju da je on nastavio. Da mu se ponovo neko sviđa. Momentalno sam pala u depresiju i mrak, ka kojima i inače prilično naginjem u poslednje vreme. Ali ono što me je šokiralo je razlog - naime, ja sam, je l',  očekivala da će mu biti malo teže da me zaboravi. Da sam mu ipak značila. Ja sam verovala da je on zapravo mislio sve ono što je govorio. A govorio je da ga održavam u životu, da nema pojma čime me je zaslužio, da me obožava, da pre mene nije imao pojma kako je biti zaljubljen... Tra la la. Shvatate poentu. Očigledno, (ponovo) nisam bila u pravu. I, kad pomislim da je on sve vreme osećao isto što i ja, da je bio sa mnom prosto jer sam mu se u datom trenutku uklopila u životnu koncepciju... Boli. Jer, ja makar nikada nisam lagala o tome kako se osećam. Kad sam bila s njim, ja sam stvarno bila srećna, misleći da je (ipak!) moguće da me neko voli. Kao, je l', devojku. A on je bio taj koji je sve vreme potencirao koliko mu nedostajem, koliko jedva čeka da me vidi, koliko mu je teško bez mene.... I šta sad, puj-pike, ne važi?!  Izgleda.

Ali ono što me najviše boli  je to što - u mom iskrivljenom svetu - činjenica da mu nisam značila implicira (previše koristim glagol implicirati) da su male šanse da ikome posebno značim.   Ne, nisam od ljudi koji zapomažu kako ih niko ne voli - isuviše dobro znam da ima ljudi koji me vole. I hvala nekom bogu na njima. Ne, ja sam mnooooogo egoističnija - mene niko ne voli onako kako bih ja htela! Molim lepo! Znam, sebična sam, egocentrična, patetična, jadna, žalosno-smešna. Ali - o, Bože! -  NE MOGU protiv toga. Uvek, ali uvek sam želela samo to: da me neko izabere, da mi kaže: da, ti si vredna, tebe želim. Da me neko ubedi u sve ono što sebi negiram. Da neko vidi u meni osobu kakva bih mogla da budem - i ohrabri me da to postanem. I, opet znam: svi to žele, zašto bih baš ja to dobila? Ne znam. Ja sam samo ja, i samo sa svoje tačke gledišta mogu posmatrati svet. Iz svoje  "aleksandrocentrične" perspektive.  Mana, da. Dodajte je na listu.

Elem, ja sam nekako (opet egoistično!) mislila da njemu i nije bilo toliko do raskida koliko meni. Da je njemu negde žao zbog svega toga. I sad, kad shvatam da nije bilo tako - da je, jednostavno, zaključio da ja nisam ono što on želi, da nisam vredna... Pa, recimo da me tera na (eufemistički rečeno) mračna razmišljanja. Jer, ako čak ni neko toliko sjeban i nesinhronizovan kao on (a, da se ne lažemo, jeste takav)  nije u  stanju da me zavoli - ko jeste?

Da sam drugačija, rekla bih sebi da je problem u njemu, upravo u toj sjebanosti. Da zato ne može da me zavoli. Ali, ovde je opet na sceni aleksandrocentrizam.

Znam, licemer sam... Bunim se što on mene nije voleo, a nisam ni ja njega! Razlika je samo ta što je uvek on bio taj koji je naznačavao svoje (navodne) emocije.  Ja sam govorila tako samo onda kada sam to osećala - ma koliko to bilo retko. A on - stalno. Je li toliko veliki greh poverovati u nešto za šta ste očajnički želeli da bude istina? Izgleda da jeste.

I, eto.  Korak napred - dva koraka nazad. I tako u krug.

...ono što mi je najgore u svemu ovome jeste to da nisam u pravu. Nije da niko ne obraća pažnju na mene. Samo, to su ljudi sa kojima ja nikada ne bih bila. Ovo  "ljudi" zvuči kao da postoji veliki broj takvih - ne postoji. Trojica. Jedan koji je huligan od svojih stotinak kilograma, sa sve istetoviranim krstom na nožnom listu. Kajao se što nije stigao na Povorku ponosa - "da nauči pedere pameti." Drugi, koji se najnormalnije upoznao sa mnom, tražio od zajedničke drugarice moj broj itd, da bi mi 2 meseca kasnije na žurci kod te iste drugarice prišao i rekao "Ćao, ja sam Marko." Mislim da dodatna objašnjenja nisu potrebna. I treći, koji mi je, sav ubeđen u svoju životinjsku privlačnost, rekao da sam 'gotova'. Ja ga pitam zašto, ne kapirajući, a on: "Sviđaju mi se plavuše." (ja sam, inače, plava). Žalim, alergična sam na samozaljubljenost.

Nemam ja neke previsoke standarde, ali ipak ih imam. Ne može mi se svideti neko ko je zatucan, priglup ili zaljubljen u sopstveni odraz u ogledalu, i kraj.  Mislim da mi se to stvarno ne može zameriti.

I, koga sad da krivim što sam upala u začarani krug: mogu imati ono što ne želim, ali ne mogu imati ono što želim? Nikoga. Samo sebe.