malozelenoprase

Ovo je posvećeno (tj, nastalo je tokom moje opsednutosti) osobi u koju sam neko vreme bila zaljubljena, naravno, nesrećno. Zašto? Pa, pored činjenice da je daleko iznad mene po svemu, stariji je od mene tričavih 9 godina. Začuđeni? Nemojte biti. Ja sam mazohista. Deal with it.

Od naše priče ništa nije ni bilo,

Jer 'naša priča' nije ni postojala.

Samo tanušna klica u mojoj mašti...

Zaista, za postojanje treba malo više od toga.

Sve što je nastalo od moga sanjanja

su tri uboge pesme,

prve za mnogo meseci.

Hvala ti na tome.

Kako su smešne jednostrane ljubavi...

Pravo reče neko: bura u čaši vode!

Svet tvoj je poludeo, baca te na razne strane.

A sva ta tvoja muka i nevolja, nikog drugog ni da džarne.

***

Još jedna sa istom tematikom (napisane su iste večeri).

 Osećam da mi nešto fali.

Ne znam baš tačno šta

Jer je to nešto što nikad nisam imala.

No, nije mi ranije nedostajalo.

Kao da sam tek sad postala svesna te potrebe.

Sigurno znam samo to da bez tog magičnog delića

Nikada neću sasvim postojati.

Da, ja ću disati, pričati, možda i pisati,

Ali sasvim, sasvim sigurno neću sijati.

Utonuću u more sivuljavih

a to stvarno ne želim.

O, kakav sam lažov...

Naravno da znam šta mi treba.

Svaki deo mene to vrišti iz glasa!

Jer znam: sijati mogu samo nekome,

Sjaj nije od mene, nego od nečijeg pogleda,

Bez tog pogleda moj sjaj je prašina

Koja lebdi negde van sveta.

I, dok neko me neko ne vidi kad me pogleda,

Ostaću sama sebi meta.