malozelenoprase

Ova pesma mi i nije toliko bliska, i nije mi jasna. Ne uspevam da je uhvatim kao celinu, čini mi se da su u njoj istovremeno dve pesme, donekle samostalne ali ne sasvim. U svakom slučaju, evo je.

Devojka je sedela na klupi.

Plakala je, ne puštajući glasa

samo su joj se ramena tresla.

Bilo je nečega u toj slici.

Nečeg vanvremenog, a opet tako svakodnevnog.

Možda se to dvoje ni ne razlikuju?

Ljudi su prolazili, onako ravnodušno

Nisu je ni gledali, ni videli.

Zaista, šta se to njih tiče?

Nije njena tuga njihova.

Nije njen bol njihov.

Nije njen život njihov.

Prolaze ljudi, učaureni kao gusenice.

Samo što od njih nikada neće postati leptir.

Za to ipak treba uzleteti.

A oni se isuviše boje neba,

isuviše vole zemlju,

isuviše se plaše novoga.

Isuviše se plaše života

da bi ikada mogli da žive.