Autor malozelenoprase | 23 Apr, 2010
Unapred se izvinjavam zbog plitkosti ovog članka.
Dugo već razmišljam o ovoj temi. Ma koliko bila svesna njene praznine, vraća mi se, ne da mi mira. Valjda je to normalno za mojih ubogih petnaest godina.
Šta je u pitanju? Vrlo jednostavno. Sa svojih petnaest, kroz par meseci šesnaest godina, nikada nisam imala dečka. Nikada se nisam ni poljubila. Ne bi to meni predstavljalo problem, da je to normalno. Međutim, u mojoj generaciji, to je kao da nikad nisam sama vezala pertle. Podležem pritiscima? Shame on me. Nikad nisam ni tvrdila da je drugačije.
Moja (tada) bliska drugarica je prvog dečka imala u petom razredu. Kao i većina drugih. U šestom razredu već su se razmenjivali francuski poljupci pred celom školom, bez problema. No, valjda je tad to i bilo onako, isključivo za pokazivanje. I tako dalje, godinu za godinom, ja sam i dalje singl. Ali ne smeta mi to toliko, mislim, naravno, volela bih da imam nekog, ali - nije hitnja. Ali taj prvi poljubac... Plašim ga se, iskreno. Neki govore kako je to jedno od najlepših iskustava u životu, dok drugi kažu da nije ništa posebno. A ja čekam...
Zašto nikad nisam imala dečka? Dobro pitanje. Izgledam pristojno, komunikativna sam kad upoznam nekog, nemam sijamsku bliznakinju koja vreba s mojih leđa. checked, checked, checked. Pa zašto onda? Ne znam ni sama.
prvi put u životu bila sam zaljubljena u jednog D., godinu dana starijeg od mene. Išli smo u istu školu, istu smenu, čak su nam i majke radile zajedno. I, bogami, sviđao se on meni skoro dve godine. I ništa. Stidljiva ja, stidljiv on. Posle je bilo zatišje. A onda je došao M. Šarmantno i prepametno đubre. Tokom sedmog razreda osnovne, maltretirao me je. To jest, u početku on, kasnije dobar deo škole. I tada sam bila najbliže mržnji što mogu biti. Međutim, tokom osmog razreda, to se promenilo. I dalje sam bila prilično isključena, ali se maltretman smanjio. Tokom tog perioda, smešteni smo klupa-do-klupe u učionici. I onda smo počeli da pričamo... I, da se ne lažemo, pala sam na dupe. Zaljubila se preko ušiju. Ali i dalje sam znala ko je i šta je on, i nisam dala ni sebi ni njemu priliku. I dalje mislim da sam dobro postupila. Tako mi je nekako otišla školska godina, pa raspust, pa, eto, ni u novoj školi nisam upoznala nikog posebnog, i još uvek mi nije jasno kako to drugi rade. Neko vreme mi se sviđao lik koga sam spomenula u prethodnom članku, 9 godina stariji od mene. Treba li nešto dodatno objašnjavati?!
Mislim da bih mogla da kažem da nikad nisam imala dečka jer sam uvek 'bacala oko' na nekoga meni nedostupnog. Ali, tu se opet postavlja pitanje: da li to ja nisam u stanju da se zaljubim u nekog dostupnog, ili samim zaljubljivanjem u nekoga činim tog nekog nedostupnim?
Ostaje dilema.
This entry was posted on 23 April, 2010 22:02
and file under
Generalna .
You can follow any responses to this entry through the
RSS2.0 feed.
You can leave a Response, or Trekbekovi from your own site.