malozelenoprase

Videla sam danas M. This goes to him.

---

 

 Čudno je znati da više nisi tu.

Čudno je biti svedok priče koja nije postojala.

Čudno je znati da si još tu,

negde u blizini,

živiš, dišeš i promičeš,

obilazeći kutove moje svesti.

olako i površinski,

ne zalazeći dublje,

osim ponekad.

Vidim te katkad,

i osetim čudnu mešavinu

stida, straha, sreće, žala i trijumfa.

Stid i strah su podsećanje na prve dane...

O, kako sam te tada mrzela.

Onda bivam srećna što te vidim,

i žalosna zbog nekih kasnijih dana,

kada su me tvoje oči oživljavale...

...a ti su dani daleko iza mene.

A trijumf?

Trijumf je tu baš zato što je sve prošlo,

i iako ne znam da li sam pobedila,

znam da nisam izgubila.

I to je nešto, zar ne?

I pored svega, nedostaješ mi.

Ne mnogo, i ne stalno, ali nedostaješ.

Očekivao si da ću da lažem.

da ću reći da si mizeran u mom životu,

da te i ne pamtim?

I ja sam.

Ponovo me, kao i uvek,

teraš da samu sebe iznenadim.

Ti si mi otkrio koliko sam slaba,

a opet snažna u toj slabosti.

Ti si me naučio da padam ne trepćući,

bez glasa.

Naučio si me da se borim begom.

Naučio si me da budem žrtva

i da prihvatim to.

Ti si me naučio da živim smrt.

Nekad sam te mrzela zbog toga,

danas ti zahvaljujem.

Jer si u meni probudio neki inat,

koji mi je zabranio da se saživim

sa svim onim slabostima koje si mi pronalazio.

Svojim prezirom učinio si me boljom osobom. 

I to je ono po čemu ću te pamtiti.

Hvala ti.

Lako mi je da zaboravim.

Ponekad i prelako.

Pustila sam niz vodu sve one trenutke

kad sam bila nepotrebna i nepoželjna

kad je sve bilo celo i bez mene

kad nikome nisam nedostajala,

jer niko nije ni primetio da me nema.

Pustila sam te trenutke niz vodu,

ali i dalje odbijaju da me ostave.

Ipak su oni deo mene.

I ja sam deo njih.

 Možda preterujem?

Možda sve to i nije bilo tako strašno?

Možda sam to sve preuveličavala?

Možda je to bila samo potreba za samosažaljenjem?

Pa neka je.

Videla sam stvarnost onako kako sam je videla

i niko mi je ne može ni osporiti ni oduzeti.

Vraćaju mi se ponekad ti momenti...

Samo fragmenti,

ali ipak dovoljni da me nasmrt preplaše.

Da se ponovo onako osetim, makar samo na tren.

Ali i taj tren može da me sruši.

Da me ponovo pretvori

u bezimenu, nemu prašinu,

zarobljenu samom sobom.

Molim se da ta sećanja odu,

jedini dokazi o sramotnom, mračnom vremenu;

Molim se, ali i sama znam da je uzalud.

Jer ta sećanja su deo mene,

večiti i neporecivi, za veke vekova.

I želela ja to ili ne, biće tu.

Zauvek.

Svaki put kad negde ne budem pripadala,

setiću se.

Znaću ko sam bila,

šta sam prošla

i kuda se ne vraćam.

Iako ih mrzim, ta sećanja su blagoslov.

Ali, mogu li ja da nosim taj blagoslov

ne smatrajući ga prokletstvom?

Unapred se izvinjavam zbog plitkosti ovog članka. Dugo već razmišljam o ovoj temi. Ma koliko bila svesna njene praznine, vraća mi se, ne da mi mira. Valjda je to normalno za mojih ubogih petnaest godina. Šta je u pitanju? Vrlo jednostavno. Sa svojih petnaest, kroz par meseci šesnaest godina, nikada nisam imala dečka. Nikada se nisam ni poljubila. Ne bi to meni predstavljalo problem, da je to normalno. Međutim, u mojoj generaciji, to je kao da nikad nisam sama vezala pertle. Podležem pritiscima? Shame on me. Nikad nisam ni tvrdila da je drugačije. Moja (tada) bliska drugarica je prvog dečka imala u petom razredu. Kao i većina drugih. U šestom razredu već su se razmenjivali francuski poljupci pred celom školom, bez problema. No, valjda je tad to i bilo onako, isključivo za pokazivanje. I tako dalje, godinu za godinom, ja sam i dalje singl. Ali ne smeta mi to toliko, mislim, naravno, volela bih da imam nekog, ali - nije hitnja. Ali taj prvi poljubac... Plašim ga se, iskreno. Neki govore kako je to jedno od najlepših iskustava u životu, dok drugi kažu da nije ništa posebno. A ja čekam... Zašto nikad nisam imala dečka? Dobro pitanje. Izgledam pristojno, komunikativna sam kad upoznam nekog, nemam sijamsku bliznakinju koja vreba s mojih leđa. checked, checked, checked. Pa zašto onda? Ne znam ni sama. prvi put u životu bila sam zaljubljena u jednog D., godinu dana starijeg od mene. Išli smo u istu školu, istu smenu, čak su nam i majke radile zajedno. I, bogami, sviđao se on meni skoro dve godine. I ništa. Stidljiva ja, stidljiv on. Posle je bilo zatišje. A onda je došao M. Šarmantno i prepametno đubre. Tokom sedmog razreda osnovne, maltretirao me je. To jest, u početku on, kasnije dobar deo škole. I tada sam bila najbliže mržnji što mogu biti. Međutim, tokom osmog razreda, to se promenilo. I dalje sam bila prilično isključena, ali se maltretman smanjio. Tokom tog perioda, smešteni smo klupa-do-klupe u učionici. I onda smo počeli da pričamo... I, da se ne lažemo, pala sam na dupe. Zaljubila se preko ušiju. Ali i dalje sam znala ko je i šta je on, i nisam dala ni sebi ni njemu priliku. I dalje mislim da sam dobro postupila. Tako mi je nekako otišla školska godina, pa raspust, pa, eto, ni u novoj školi nisam upoznala nikog posebnog, i još uvek mi nije jasno kako to drugi rade. Neko vreme mi se sviđao lik koga sam spomenula u prethodnom članku, 9 godina stariji od mene. Treba li nešto dodatno objašnjavati?! Mislim da bih mogla da kažem da nikad nisam imala dečka jer sam uvek 'bacala oko' na nekoga meni nedostupnog. Ali, tu se opet postavlja pitanje: da li to ja nisam u stanju da se zaljubim u nekog dostupnog, ili samim zaljubljivanjem u nekoga činim tog nekog nedostupnim? Ostaje dilema.

Ovo je posvećeno (tj, nastalo je tokom moje opsednutosti) osobi u koju sam neko vreme bila zaljubljena, naravno, nesrećno. Zašto? Pa, pored činjenice da je daleko iznad mene po svemu, stariji je od mene tričavih 9 godina. Začuđeni? Nemojte biti. Ja sam mazohista. Deal with it.

 

Od naše priče ništa nije ni bilo,

Jer 'naša priča' nije ni postojala.

Samo tanušna klica u mojoj mašti...

Zaista, za postojanje treba malo više od toga.

 

Sve što je nastalo od moga sanjanja

su tri uboge pesme,

prve za mnogo meseci.

Hvala ti na tome.

 

Kako su smešne jednostrane ljubavi...

Pravo reče neko: bura u čaši vode!

Svet tvoj je poludeo, baca te na razne strane.

A sva ta tvoja muka i nevolja, nikog drugog ni da džarne.

 

***

Još jedna sa istom tematikom (napisane su iste večeri).

 Osećam da mi nešto fali.

Ne znam baš tačno šta

Jer je to nešto što nikad nisam imala.

No, nije mi ranije nedostajalo.

Kao da sam tek sad postala svesna te potrebe.

Sigurno znam samo to da bez tog magičnog delića

Nikada neću sasvim postojati.

Da, ja ću disati, pričati, možda i pisati,

Ali sasvim, sasvim sigurno neću sijati.

Utonuću u more sivuljavih

a to stvarno ne želim.

O, kakav sam lažov...

Naravno da znam šta mi treba.

Svaki deo mene to vrišti iz glasa!

Jer znam: sijati mogu samo nekome,

Sjaj nije od mene, nego od nečijeg pogleda,

Bez tog pogleda moj sjaj je prašina

Koja lebdi negde van sveta.

I, dok neko me neko ne vidi kad me pogleda,

Ostaću sama sebi meta.

Ova pesma mi i nije toliko bliska, i nije mi jasna. Ne uspevam da je uhvatim kao celinu, čini mi se da su u njoj istovremeno dve pesme, donekle samostalne ali ne sasvim. U svakom slučaju, evo je.

 

Devojka je sedela na klupi.

Plakala je, ne puštajući glasa

samo su joj se ramena tresla.

Bilo je nečega u toj slici.

Nečeg vanvremenog, a opet tako svakodnevnog.

Možda se to dvoje ni ne razlikuju?

Ljudi su prolazili, onako ravnodušno

Nisu je ni gledali, ni videli.

Zaista, šta se to njih tiče?

Nije njena tuga njihova.

Nije njen bol njihov.

Nije njen život njihov.

Prolaze ljudi, učaureni kao gusenice.

Samo što od njih nikada neće postati leptir.

Za to ipak treba uzleteti.

A oni se isuviše boje neba,

isuviše vole zemlju,

isuviše se plaše novoga.

Isuviše se plaše života

da bi ikada mogli da žive.

Malo zeleno prase je uslovni lik iz predstave Jastučko (Pillowman). Zapravo, lik iz priče glavnog junaka, inače pisca. Evo priče, blago parafrazirane.

"Bilo jednom jedno malo prase koje je bilo zelene boje. Ono je bilo jako srećno što je zeleno, i svi ostali prasići su bili različiti od njega. Bilo je srećno što se razlikovalo. Međutim, ostali prasići su bili ljubomorni na zeleno prase. I tako su farmeri odlučili da smanje tenziju u krdu i da oboje malo zeleno prase neoperivom i neprebojivom ružičastom bojom, da bi bilo kao i svi ostali. Te večeri je malo prase tugovalo i plakalo, moleći se da se nekako nešto desi i da ono ponovo bude posebno. I, zaista: te noći, kada je nekada zeleno prase konačno zaspalo, pala je neobična kiša, gusta gotovo kao farba kojom su obojili malo zeleno prase. Ta je kiša bila zelena, gusta i skoro neprebojiva. Gle čuda sledećeg jutra! Svi su prasići bili zeleni, osim onog koje je prethodno bilo obojeno u ružičasto. I ono je konačno bilo srećno, jer je shvatilo da će, ovako ili onako, uvek biti posebno."

Razlika između mene i dotičnog praseta je čnjenica da ja žalim zbog toga što sam različita. Sve bih dala da budem glupa, deo mase a nesvesna toga. A opet, kao i prasetu, to mi je nemoguće.

Zovem se Aleksandra, imam 15 godina i živim u Beogradu. Prilično nesigurna, sjebana i nesmeštena. What a cliche, huh? Da, znam. Ali ne mogu protiv toga.

Planiram da mi ovaj blog bude neka vrsta ventila, gde ću postavljati neka svoja razmišljanja (kako ova rečenica zvuči istrošeno!), neke stvari koje mi se dešavaju a ne znam s kim da podelim, kao i ponešto što pišem inače. Ne volim da pišem. Ali moram. Desi mi se, tako, da ne mogu da spavam, proleću mi reči kroz glavu, stihovi, ideje... I neće da prestane dok ne istresem sve to na papir. Možda je to inspiracija? Meni, više neko prokletstvo. Mislite da preterujem? Vrlo moguće. Ali tako ja to doživljavam. Samo sam jednoj osobi dala to da pročita, i dopalo joj se. Mislim. Ali ona je pristrasna. Stoga ću zamoliti vas da me napljujete koliko god možete. Treba mi osvešćenje.

Unapred zahvalna, MZP.