Život je samo bedna parodija naših snova. -Rouz Tremejn

Autor malozelenoprase | 19 Jul, 2011

Ne znam da li ste ikada poznavali nekoga kao što je Goran... Uistinu, takvih je malo. Premalo. A, kao po nekom izopačenom pravilu, takvi ljudi, koji sijaju, smeše se i traju, retko do nikad mogu sebi da nađu mesto pod suncem.

Rođen je u porodici ponosnih i zatucanih Crnogoraca, s ocem pijanicom, pasivnom majkom i primitivnim bratom. Ko bi od njih razumeo njegove težnje ka umetnosti? Jer, Goran je umetnik. Ili je bar bio. Akademski slikar. Verovatno ste negde videli neku od brojnih kopija "Kurve i makroa", njegove najpopularnije slike, iako se malo ko zapitao ko ju je naslikao.

U našem društvu ne sme se isticati - lekcija koju smo svi naučili, na manje ili više bolan način. A on se isticao. Još kao dete izrazito feminiziran, vižljast, živih plavih očiju, naravno da je zaradio etiketu homoseksualca. Što nije. Ili, nije bio. Ne znam koje vreme da upotrebim. 

Uspeo je da upiše Akademiju u Beogradu. Bavio se onim što je voleo. Kako je dolazio do novca...? Na način koji bi neko opisao kao čin krajnjeg nemorala. A neko drugi kao heroizam. Polagao je ispite umesto drugih... Mamina i tatina deca, previše obuzeta drugim stvarima da bi uzela knjigu u ruke, plaćala su tom dečku iz Barajeva da položi njihov menadžment, ovu ili onu granu ekonomije, anatomiju na DIF-u... A on se ipak osmehivao.

Završio je fakultet bez problema. I suočio se sa onim sa čime se danas mnogi suočavaju - nije našao posao. Radio je po buticima, trpeći kaprice ljudi koji mu nisu ni do kolena... I, i dalje se osmehivao.

 I mene je čuvao kao malu. Znali smo da odvrnemo muziku i razbudimo pola komšiluka skačući. Valjali smo se zajedno po blatu, terala sam ga da mi bere cveće iz javnih bašti. Učinio mi je detinjstvo lepšim.

Sa svakim je uspevao da uspostavi kontakt - kako sam kaže, 'na rebra bi progovorio'. I, da - i dalje se osmehivao.

U međuvremenu, položio je sve postdiplomske ispite. Digao je kredit, da bi mogao da kupi kompjuter na kome bi mogao da napiše magistarsku tezu. 

Neko vreme živeo je u Beogradu, ali se butik u kome je tada radio zatvorio, i morao je da se vrati majci u Barajevo. Dolazio bi u Beograd da se vidi s dragim ljudima, i uvek bi otišao rano, žaleći se da mora da stigne na svoj "seljobus"... I, i dalje se osmehivao.

Imao je trideset godina kada je dobio žuticu. Teži oblik. Morao je da primi transfuziju krvi. Negde posle toga je počelo... Gotovo redovno je bio bolestan, stalno je išao kod lekara, na kojekakve kontrole, sondiranja, gastroskopije, rektoskopije... Poput neke babe se žalio na raznorazne boleštine koje su ga spopadale, ali uvek s humorom i onim stavom 'ma, nije to ništa'... 

Goran je, ili je bio, od onih ljudi koji svakom mogu da izmame osmeh i u najgorim situacijama, koji će se uvek svakom naći, koji nisu zlopamtila niti podlaci. Imao je svoje periode tuge, ali se ipak uvek iz njih izvlačio...

 

 

Sada leži na Infektivnoj klinici, i umire. Od SIDE. On, koji se nikada drogi ni približio nije, koji nikada nije bio promiskuitetan, koji je, osim cigareta, bio potpuno neporočan. Ali, eto, bio je na transfuziji krvi. 2 procenta donirane krvi je rizično zbog HIV virusa. Statistika. Virus se nekad ne pokazuje ni godinu dana nakon zaraze. 

 

Sada, najbolji čovek koga sam ikada upoznala leži u peleni, ličeći na skelet. Toliko je mršav da se bojim da će mu kosti proseći kožu. On ne zna za dijagnozu... Stojimo, tako, oko kreveta, i lažemo ga u oči. Ali, on zna. Neki deo njega zna. Nema više duha. Više se ne smeje. Ne, više se ne smeje...

 

 

 

 

 

Sutra mu je 36. rođendan. 

Nesanica

Autor malozelenoprase | 30 Mar, 2011

Gde je san?

Kuda se deo?

Je li sobom poneo mapu koja  donjega vodi?

Moje oči sve vide.

Moje uši sve čuju.

Mogu ih zatvoriti, zaklopiti,

Ali i dalje će osećati tamu i tišinu,

Koje su besanome svetlije i glasnije od svega.

Ne, ni misli mi ne spavaju...

Ne mogu pobeći ni na tren

Od neuhvatljivih, zlobnih strepnji,

Od nasmešenih demona,

Od svega onoga što bi san zalečio i osvetlio,

Pokazujući njihovu istinsku bit – strah.

Ali, moji su kapci čvrsto razdvojeni.

Sve ih vidim.

Izvijaju se, groteskno nasmešeni,

Pružaju  ka meni

Svoje varljivo meke ruke.

Ne dam se.  Još se ne dam.

Jer, jednom  doći će upijajućatama,

Prekinuće agoniju stalne svesti.

Znam, uvek postoje i zajednički prijatelji,

Koji bi mi pomogli da zaboravim i tako pobedim.

No, ne želim ih.

Ne želim ni pilule, ni alkohol.

Ovo je boj bez sekundanata,

Koji se odvija na mestu koje ne postoji,

Bez ikakve publike doli učesnika.

Boriću se dok mogu,

A ako, u borbi iznurena,

Odlelujam k oblacima sna

 – smatraću to blagoslovom.

O-2

Autor malozelenoprase | 10 Mar, 2011

Kažu: nema goreg prizora od pijane devojke.

Koja ševrda, zapliće jezikom,

Oštro se smeje a tupo gleda.

No, večeras ću ipak biti ta.

Ne bojim se da ću time posebno naružiti svet.

Ne verujem da išta više ima tu moć.

A  meni, eto, noćas očajnički treba malo istine.

Očajnički mi treba da, makar nakratko,

Uklonim ovaj zid koji me odvaja od mene same.

Znam:  pakao* će, uvek sklon nipodaštavanju,

Reći da je i to samo poza.

Da svoje bure u čaši vode

Poistovećujem sa tuđim,

Stvarnijim i odraslijim olujama.

Neka kažu. Znam da ne razumeju.

Ne bi ni mogli, jer nikada nisu bili kao ja.

I dobro je.

Bitikao ja?

To ne bih poželela ni najgorem dušmaninu.

I zato ću večeras, na dnu flaše,

Potražiti neku bolju sebe.

Živeli!



* Aluzija na rečenicu iz knjige „Bezizlaza“, Ž. P. Sartra – „Pakao su drugi ljudi“

O-1

Autor malozelenoprase | 10 Mar, 2011

Možda mi baš noćas fališ

kao nikada ranije.

 Možda baš noćas premotavam u glavi kasetu

na kojoj su snimljeni svi oni trenuci

kada smo bili smao ti i ja, bez straha, laži i glume.

Možda sam baš noćas svesnija no ikada

da je tih trenutaka tako patetično malo.

A znam: neće ih više ni biti.

Možda baš noćas svom snagom pokušavam da zaplačem.

I možda baš noćas nijednu suzu ne uspevam da iscedim.

Kao da je okean u mom srcu presušio,

i ostale su samo gole, mrtve hridi.

Možda sam baš noćas shvatila

da ispo oblaka po kojima hodam

leži kaljuga.

Ali, eto, možda sam baš noćas

pronašla na onim hridima začarani inat,

koji me neće pustiti da molim, i padnem.

Nikada. 

tobogan

Autor malozelenoprase | 10 Mar, 2011

Da...

Desilo se ono što nisam očekivala da će se desiti. Zaljubila sam se. U najboljeg druga jedne od mojih najboljih drugarica.  To "nešto", šta god bilo, počelo je među nama par nedelja pre Nove godine. Ništa konkretno - ali nešto, svakako.

Onda je došlo novogodišnje veče...

On je bio mortus pijan, a nisam ni ja bila daleko...

On se poljubio sa skoro svakom devojkom na žurci (od nas desetak, znam za 3 sa kojima sigurno nije bio)...

Ja sam to posmatrala, sva ubedačena...

Nekako smo, kasnije, i mi završili zajedno...

Najbizarniji i najlepši trenuci u mojih šesnaest godina... 

Ujutru, naravno, ništa.

Puj, pike - ne važi. 

Ali ja - budala - nisam gubila nadu.

Sve sam pronalazila neke sitne znake, koji zapravo nisu ništa govorili, a meni se činilo da ukazuju na to da će biti nečega među nama...

Onda, par dana posle Nove godine, saznam da je u vezi sa devojkom za koju inače znam da je klasična, da izvinete, ziljavuša.

 Ta veza i nije dugo  trajala, jedva da se može i nazvati vezom - bila je to jedna od onih varijanti "raspust je i dosadno nam je".

Međutim...

Saznala sam od one zajedničke drugarice (koja, inače, nije imala pojma o tome kako se ja osećam) kako je on već duže vreme zaljubljen u izvesnu L.,  koaj mu je naizgled uzvraćala osećanja, ali je bila u ozbiljnoj vezi. 

Meni se ta L., inače, jako sviđa, krajnje je pametna i urbana devojka, rečju - nije baš neko koga bih mogla da mrzim.

No, ja sam se, (naivno - znam), nadala da od njih dvoje neće biti ništa... Da, eto, ona svog momka ipak voli...

Hah. Ja i moja intuicija.

Da, zajedno su. I - prelep su par. Bila sam večeras kod zajedničke drugarice, bili su i oni. Odavno nisam videla da se neko toliko voli. Na kraju su me usta zabolela od smeškanja, i želudac me je ubijao na čisto nervnoj bazi.  

 

 

Znate li šta je najgore? To što nisam u stanju da plačem. Jednostavno,  koliko god mi teško padala ta situacija - a pada mi izuzetno teško - nisam u stanju nijednu poštenu suzu da pustim. Ne, to ne znači da me ne boli - ali kako pomislim na njega, kao da mi se stvori neka tundra u grudima... Hladna, hladna, kao led. Bolno hladna. Toliko hladna da su se sve potencijalne suze smrzle. 

Piskarija no.6

Autor malozelenoprase | 3 Jan, 2011

Znaš li kako je to ubiti jedino što ti znači?

Uništiti svaku nit tog bića,

Svaku sponu koja vas povezuje?

Znaš li kako je to kad sam, svojom  krivicom,

Uništiš jedinu sigurnu luku svog života?

Samo i isključivo sopstvenim nemarom,

Sopstvenom sebičnošću,

Sopstvenim slepilom.

Evo kako je:

Strašno je.

Nemaš kuda.

Ni u sebe, ni van sebe.

Nigde te niko ne čeka, jer si slomio sve što te je čekalo.

Kao da padaš, a nikada nećeš pasti.

Ma koliko prizemljenje bolelo –

Ipak je prizemljenje.

Ipak si ponovo na svome.

A  - znaš da nisi,

I da nikada nećeš biti.

Znaš da si sam uništio sve ono što te je činilo onim štojesi.

Pokidao si maramicu koja ti je brisala suze.

Polomio si oči koje su ti mamile osmeh.

Iščupao si ruke koje su bile voljne da uzmu svu tvojunesreću,

I da ti daju svu svoju sreću.

...Ma, zašto li ovo pričam?

Ako znaš kako je – nemam šta da ti pričam.

Znaš sve, i više od toga.

Ako ne znaš kako je, a iz mojih grešaka i moje patnje želišda saznaš,

Srami se.

Slobodan pad.

Autor malozelenoprase | 27 Dec, 2010

Često se kaže da su mlade godine najbolji period u životu. Valjda zato što tako imate mnogo manje šansi da sjebete sopstveni život - na kraju krajeva, u životu prosečnog tinejdžera su najvažnije samo četiri stvari (škola, prijatelji, ljubav i porodica), dok odrasla osoba ima više bitnih stvari, pa tako i više potencijalnih sjeb-tačaka. Daa. Sve to stoji. Ali šta kad tinejdžer IPAK uspe da se sjebe van granica razuma? 

Naime, prošle školske godine sam prilično podbacila. Valjda sam, pošto idem u jednu od težih gimnazija u Beogradu (ako ne i najtežu), nekako prihvatila da je vrlo dobar uspeh sasvim u redu. Iako negde znam da mogu mnogo više, ne pokušavam. I moji roditelji - jedno od njih je doktor nauka, drugo je hirurg koji je, inače, svojevremeno bio đak generacije u školi u koju ja sada idem - su, logično, bili zgroženi. Kao što sami rekoše - ne bi bio problem da je taj vrlo dobar uspeh  zaista ono najbolje što mogu. Ali pošto bih, da hoću, mogla da budem i 5,00 - JESTE problem. I bila je velika frka, i završilo se tako što je moja majka MOLILA oca da  mi daju još jednu šansu, da me puste da pokažem da sam sve to ozbiljno shvatila u sledećem polugodištu. Ona je, inače, osoba koja nikada ne moli, a njih dvoje su pritom razvedeni, tako da je situacija bila utoliko više ponižavajuća. A ja sam ovog polugodišta još gora nego ranije. Znate onaj osećaj kada znate da ste imali apsolutno sve na dlanu, ali ste uspeli sve to kraljevski da sjebete? Samo svojom sopstvenom krivicom? Ako znate, onda imate blagu predstavu o tome kako se ja sada osećam. Jer, nije stvar u nekoj potencijalnoj kazni. Šta god da je u pitanju - mogu da izdržim, i hoću, jer stvarno zaslužujem. Ali ono što me najviše na svetu boli jeste činjenica da sam izgubila majčino poverenje, koje je, kad se sve sabere, jedna jedina stvar koja mi znači. Jer je jedna jedina stvar na koju sam uvek mogla da se oslonim, kada ništa drugo nisam imala. A ja sam, zbog svoje sebičnosti, lenjosti i nemara sve to lepo zgazila. 

Zašto? Ne znam. Nemam motivaciju. Kad god krenem da učim, negde u sebi znam da ću za najviše petnaest godina biti mrtva - i šta mi to onda vredi? Vidim ljude oko sebe koji imaju mnogo gori uspeh nego ja - i zadovoljavam se onim što imam, ne misleći na ono što bih MOGLA da imam. Jednostavno ne vidim smisao u svemu tome. 

Sada je kasno.

Postoje i dve potencijalne kazne koje me jezivo plaše. Ne, nisu to ni zabrana kompjutera, ni zabrana izlazaka, ni zabrana čitanja (mada ne znam kako bih ovu poslednju izdržala). To su prebacivanje iz škole i preseljenje kod oca. Sve drugo mogu da podnesem. Ali da izgubim jedino mesto gde sam stekla prijatelje, gde IMAM prijatelje, a odem na neko mesto koje bi bilo kao moja osnovna škola (poslednji krug pakla),   i da se iz mesta koje je moj dom, koje je umelo da upije, sačuva i prihvati svaku moju sreću i svaku bol, preselim na mesto gde se nikada nisam osećala kao kod kuće, gde me ne razumeju, gde nemam privatnost - ne mogu. A ako budem morala - ne znam  kako ću.

 

Ne očekujem nikakvo saosećanje, ni utehu. Iako negde priželjkujem, znam da nemam prava. Jer sam, prvi put u životu, sama kriva za sve. Dešavalo mi se i ranije da napravim glupost, ali ne ovolikih mera i ne svojom krivicom. Uvek ima prvi put. Odrastanje, ha? Bajno.

začarani krug.

Autor malozelenoprase | 8 Dec, 2010

Ponovo sam, po ko  zna koji put, zaprepašćena: a) dubinom svoje nesigurnosti i: b) sopstvenim egoizmom. Šta je bilo? U pitanju je, verovali ili ne,  moj bivši dečko. Isti onaj koji mi se i nije mnogo sviđao, prema kome sam negde bila čak i ravnodušna. Dakle, šta je problem? Prekopavajući po Fejsbuku, slučajno sam naišla na neke komentare koji prilično jasno impliciraju da je on nastavio. Da mu se ponovo neko sviđa. Momentalno sam pala u depresiju i mrak, ka kojima i inače prilično naginjem u poslednje vreme. Ali ono što me je šokiralo je razlog - naime, ja sam, je l',  očekivala da će mu biti malo teže da me zaboravi. Da sam mu ipak značila. Ja sam verovala da je on zapravo mislio sve ono što je govorio. A govorio je da ga održavam u životu, da nema pojma čime me je zaslužio, da me obožava, da pre mene nije imao pojma kako je biti zaljubljen... Tra la la. Shvatate poentu. Očigledno, (ponovo) nisam bila u pravu. I, kad pomislim da je on sve vreme osećao isto što i ja, da je bio sa mnom prosto jer sam mu se u datom trenutku uklopila u životnu koncepciju... Boli. Jer, ja makar nikada nisam lagala o tome kako se osećam. Kad sam bila s njim, ja sam stvarno bila srećna, misleći da je (ipak!) moguće da me neko voli. Kao, je l', devojku. A on je bio taj koji je sve vreme potencirao koliko mu nedostajem, koliko jedva čeka da me vidi, koliko mu je teško bez mene.... I šta sad, puj-pike, ne važi?!  Izgleda.

  

 

Ali ono što me najviše boli  je to što - u mom iskrivljenom svetu - činjenica da mu nisam značila implicira (previše koristim glagol implicirati) da su male šanse da ikome posebno značim.   Ne, nisam od ljudi koji zapomažu kako ih niko ne voli - isuviše dobro znam da ima ljudi koji me vole. I hvala nekom bogu na njima. Ne, ja sam mnooooogo egoističnija - mene niko ne voli onako kako bih ja htela! Molim lepo! Znam, sebična sam, egocentrična, patetična, jadna, žalosno-smešna. Ali - o, Bože! -  NE MOGU protiv toga. Uvek, ali uvek sam želela samo to: da me neko izabere, da mi kaže: da, ti si vredna, tebe želim. Da me neko ubedi u sve ono što sebi negiram. Da neko vidi u meni osobu kakva bih mogla da budem - i ohrabri me da to postanem. I, opet znam: svi to žele, zašto bih baš ja to dobila? Ne znam. Ja sam samo ja, i samo sa svoje tačke gledišta mogu posmatrati svet. Iz svoje  "aleksandrocentrične" perspektive.  Mana, da. Dodajte je na listu.

Elem, ja sam nekako (opet egoistično!) mislila da njemu i nije bilo toliko do raskida koliko meni. Da je njemu negde žao zbog svega toga. I sad, kad shvatam da nije bilo tako - da je, jednostavno, zaključio da ja nisam ono što on želi, da nisam vredna... Pa, recimo da me tera na (eufemistički rečeno) mračna razmišljanja. Jer, ako čak ni neko toliko sjeban i nesinhronizovan kao on (a, da se ne lažemo, jeste takav)  nije u  stanju da me zavoli - ko jeste?

Da sam drugačija, rekla bih sebi da je problem u njemu, upravo u toj sjebanosti. Da zato ne može da me zavoli. Ali, ovde je opet na sceni aleksandrocentrizam.

Znam, licemer sam... Bunim se što on mene nije voleo, a nisam ni ja njega! Razlika je samo ta što je uvek on bio taj koji je naznačavao svoje (navodne) emocije.  Ja sam govorila tako samo onda kada sam to osećala - ma koliko to bilo retko. A on - stalno. Je li toliko veliki greh poverovati u nešto za šta ste očajnički želeli da bude istina? Izgleda da jeste.

I, eto.  Korak napred - dva koraka nazad. I tako u krug.

 

 

 

 

...ono što mi je najgore u svemu ovome jeste to da nisam u pravu. Nije da niko ne obraća pažnju na mene. Samo, to su ljudi sa kojima ja nikada ne bih bila. Ovo  "ljudi" zvuči kao da postoji veliki broj takvih - ne postoji. Trojica. Jedan koji je huligan od svojih stotinak kilograma, sa sve istetoviranim krstom na nožnom listu. Kajao se što nije stigao na Povorku ponosa - "da nauči pedere pameti." Drugi, koji se najnormalnije upoznao sa mnom, tražio od zajedničke drugarice moj broj itd, da bi mi 2 meseca kasnije na žurci kod te iste drugarice prišao i rekao "Ćao, ja sam Marko." Mislim da dodatna objašnjenja nisu potrebna. I treći, koji mi je, sav ubeđen u svoju životinjsku privlačnost, rekao da sam 'gotova'. Ja ga pitam zašto, ne kapirajući, a on: "Sviđaju mi se plavuše." (ja sam, inače, plava). Žalim, alergična sam na samozaljubljenost.

Nemam ja neke previsoke standarde, ali ipak ih imam. Ne može mi se svideti neko ko je zatucan, priglup ili zaljubljen u sopstveni odraz u ogledalu, i kraj.  Mislim da mi se to stvarno ne može zameriti.

 

 

I, koga sad da krivim što sam upala u začarani krug: mogu imati ono što ne želim, ali ne mogu imati ono što želim? Nikoga. Samo sebe. 

opet koješta.

Autor malozelenoprase | 28 Nov, 2010

Nisam pisala na blogu dugo. Predugo. A nije da nisam imala o čemu. Bio je tu prvi dečko,  prvi poljubac, pa koliko pre 5 dana i prvi raskid. Da krenem redom? Važi.

 

Elem, dotičnog sam upoznala na Beer Festu ove godine. Imao je neku melanholiju u pogledu koja me je intrigirala, koja mi je delovala kao nešto što prepoznajem. Ironično predskazanje.  Najsmešnije je što smo mi zapravo tokom cele prve godine srednje škole bili u susednim učionicama, imali zajedničke prijatelje, ma, šta god hoćete. I upoznamo se tačno 10 dana pre nego što se on odselio 500 kilometara od Srbije. Ali, 'ajde, to  je negde moj tipičan baksuz. Kao i činjenica da se njemu bogznakako sviđala drugarica koja nas je upoznala. Međutim, skapiramo se mi  negde, združimo se na tom Beer Festu, posle se dopisivali sve češće, našli se baš. Opet, ironično predskazanje. Međutim, nešto je u svemu tome bilo čudno - naime, on je redovno ponavljao da sam ja krajnje slatka, ne samo meni već i drugima, a onda bi, na primer, 5 minuta nakon toga krenuo da kuka koliko enormno pati zbog one zajedničke drugarice. A ja iz delirijuma u depresiju i obratno. I, nebitno, na kraju se ispostavi da sam se i ja njemu dopala, ali mi je konstantno pričao o ovoj jer je mislio da nema šanse kod mene (ha! ha! ha!), pa da se ne ispali. I umesto da ja tu kao pametna devojka pobegnem, još više se primim. Ali sam čekala još 3 nedelje dok nije došao u Beograd. I tu se mi, kao, smuvamo. I, bogami, meni je bilo lepo kad sam s njim. Ali, kad nisam bila s njim (što je činilo većinu vremena), hvatala me je neka nervoza, koja je uglavnom proisticala iz činjenice da on meni - nije nedostajao!

Malo posle su krenule prepirke, čarke, odbacivanja, prebacivanja, otuđivanja.... A opet, kad dođe, sve bude pristojno. I voli me, i ja sam kao san, i tra la la, i bla bla truć.

U poslednjih 3-4 nedelje su se svađice BAŠ pojačale, do tačke da sam prema njemu osećala ne ravnodušnost nego nenormalnu averziju. I duuuugo sam se lomila oko toga da li da sve to prekinem preko ekrana, ili da sačekam da dođe. I odlučila sam se za ovu drugu opciju. I, kao, složili smo se oko toga da ne ide, bla bla. Mada, iskreno, nisam sigurna da li je on zaista tako mislio ili je jednostavno želeo da ne bude on taj  koji je dobio šut-kartu. (Š'o sam opasna, e!)

 

 

 

Ono što je mene najviše kočilo kod te odluke za raskid bila je moja stara dobra nesigurnost, u uvek delujućoj simbiozi s kompleksima. Preciznije, želela sam da prekinem tu nazovivezu od 2 meseca  (mada, to su epske razmere za srednju školu!), ali nisam bila sigurna da li će iko posle njega biti dovoljno lud da me dvaput pogleda. (Osim jednog od njegovih najboljih drugova, koji je poprilično bezuspešno pokušavao da mi se nabacuje na tom istom Beer festu. Krajnje čudna situacija.) I, i dalje nisam sigurna. Tačnije, ne verujem u to.  Ali nekako sam uspela da povratim svoj stari stav 'bolje sama, nego u lošem društvu'. Ne kažem da sam ubeđena, niti da negde duboko u sebi ne vrištim 'aaaaliiiiiiiii nijeeeeeee feeeeeeer!!!'. Ali sam odlučila i držaću se toga, pa  ko preživi, pričaće. 

piskarija no.5

Autor malozelenoprase | 28 Nov, 2010

Lažem.

I tebe.

I njih.

I vas.

Lažem svakoga.

Najviše sebe.

Najgore je to što ponekad

i sama poverujem u sopstvene laži.

Ja? Ranjiva? Nikako!

Ja? Slomljena? Nikada!

Ja? Uplašena? Apsurdno!

Ja? Srećna? Svakako!

Poverujem u svoje laži

kao lakoverni leptir sveći.

Ali to nikako ne znači da sam ja leptir.

Beše li škorpija ona što,

kad je u vatri,

samu sebe ubada?

Ta sam. 

Blam :)

Autor malozelenoprase | 30 Jul, 2010

Evo, za promenu, jednog veselijeg posta. Mislim, pretpostavljam da će vas razveseliti ili bar nasmejati, ali se ja osećam jako glupo.

Naime, moje drugarice i ja imamo mnogo internih šala, koje u principu niko drugi ne razume. I gotovo svake večeri (to jest, noći do zore) sedimo za računarima i zavitlavamo se, obično preko fejsbuka, pošto je tako najjednostavnije. Tako da mi nije bilo neobično kad su dve moje drugarice krenule da se "prepucavaju" pa se, koristeći profil jedne od njih, umešao neki Marko. Nekako sam došla do zaključka da je to prosto neki 'alter-ego' dotične. Znači, mislila sam da je to ona. I, ode ova treća, a (kako sam mislila) nas dve ostanemo da četujemo. TO JEST, ja sam 'kao' pričala s Markom, s tim što sam sve vreme mislila da to ona piše u muškom rodu. Da, da. Ja sam 'mislila'. Naravno, pisala sam gomilu gluposti, kakve nam i inače služe umesto komunikacije. Kao što se uvek i priča s najboljim drugaricama, je l'.

 

U nekom momentu je on "otišao", a nas dve smo nastavile nešto da lupetamo. I uskoro prekinule. Posle oko pola sata ona mi pošalje sms u kome kaže da ne može da spava dok je ovaj kod nje (došao je nekim nebitnim povodom). Ja u fazonu "Ko je, bre, kod tebe?!?!?!"   Ispostavi se, naravno, da je Marko osoba od krvi i mesa. I ne samo to, nego i bivši dečko dotične drugarice. Naravno, odmah sam joj sve rekla, izvinila se i zamolila je da se izvini i njemu (između ostalog, rekla sam mu da je glupa bundeva - što je, naravno, bilo upućeno njoj, ali on, mučenik, nije skapirao). Smejala se i rekla da nema problema, ali ja se i dalje osećam krajnje tupavo.  Mislim, šta reći?

nadam se da nećeš pročitati ovo.

Autor malozelenoprase | 26 Jul, 2010

ukoliko čitaš, onda, logično, znaš i za ovaj blog. ne bi me čudilo. ono što me takođe ne bi čudilo (mada bi me povredilo) jeste činjenica da mi ništa nisi rekao, da radije biraš da potajno saznaješ stvari o meni nego da me pitaš otvoreno. nešto bih ti rekla, nešto bih ti prećutala, nešto bih ti slagala. ali zar nije u tome poenta? i ti meni mnogo toga prećutkuješ, laži da ne pominjem. sve one 'potencijalno uslovne'... znam šta je to. govoriš mi nešto dovoljno nebitno da možeš da mi kažeš, istovremeno ne otkrivajući ništa kapitalno. znam šta se dešava na mom krevetu, i to me boli više od svega. kako znam, pitaš se? ulja, šnale, žvake... mnogo je toga. no, to je sad nebitno. bitno je da je to nešto najprljavije što sam ikada čula. ej, pa to je moj krevet, ja u njemu čitam, spavam, plačem, slušam muziku, sanjam...! ako ovo pročitaš, reci mi. bar jednom ne izbegavaj istinu. koliko zbog mene, toliko zbog sebe. laku noć, dragi tata.

Pravo na bol

Autor malozelenoprase | 26 Jul, 2010
Jedna od stvari koje me najviše bole jeste osećaj da sam nedovoljna i/ili suvišna. Živela sam sa tim osećajem mnogo strašnih dana, i strah da se to vreme ne vrati me jako pritiska. Kad god predložim i najobičnije nalaženje s društvom, imam potpuno iracionalni osećaj da se namećem u neku celinu gde mi nije mesto, gde nisam ni potrebna ni poželjna. Glupo je, znam. Ali jače je od mene. To je posebno izraženo kod jedne osobe, koja je od onih koje ne vole da pokazuju osećanja, ili ih  pokazuju uopšteno. U pitanju je samo drugarica, ali s obzirom na neke stvari i periode kroz koje sam prošla, meni to uopšte nije 'samo'. Ja sam jedna od malo osoba koje su uvek uz nju, trudeći se da pomognem ili utešim. I ponekad me boli kad ne vidim nikakvu zahvalnost. Ne očekujem bog zna šta, naravno. Samo trunku reciprociteta. Boli me kad  kaže da nema nikoga kome bi mogla potpuno verovati, nijednog pravog prijatelja. Boli me kad vidim da joj značim manje nego neka druga osoba (pritom mislim na konkretnu ličnost), koja ipak nije prošla kroz sve moguće gluposti s njom. Boli me što nisam dovoljna. Znam, sebična sam i detinjasta. Ali nisam posesivna, ne. Ovo nije posesivnost. Ovo je, naprosto, čežnja za priznanjem. Zahvalnošću. Reciprocitetom. Ljubavlju. Nemam pravo ni na ovu želju ni na ovaj bol, znam isuviše dobro. Moja je stvar kako ću se postaviti, njena je kako  će se ona postaviti. To je neka večita igra šaha, u kojoj svojim ponašanjem i emocijama upravljamo na jedan  način, ali suprotna strana odgovara potpuno suprotno našim očekivanjima. Ali, k'o za baksuz, meni igre nikad nisu išle. Ja idem putem srca, koji doduše ume ponekad biti stranputica.

nula-desete

Autor malozelenoprase | 19 Maj, 2010

Sve češće mislim o svojoj generaciji... Čitala sam neku knjigu gde glavna junakinja nosi crninu jer je u žalosti za svojom generacijom. Sve više mi se čini da to ni ovde nije neumesno? Čudne smo mi generacije... Mi rođeni devedesetih. Živimo bedu, a slušamo o nekim dobrim vremenima koja su prošla i o nekim dobrim vremenima koja traju, samo negde drugde.  U večitom smo neskladu s onim što nam se pruža kao uzor i onim što možemo. Uskraćeni smo za detinjstvo, svi. Videćemo za mladost, ali uopšte nisam optimistična. Normalna osoba se ne može postati u ovakvom okruženju, ovakvom društvu. Pitanje je hoće li to, uslovno rečeno, ludilo biti  pozitivno ili negativno? Nažalost, mislim da već znamo odgovor.

Slušam Balaševićevu "Živeti slobodno". Ta pesma me budi i pokreće, ali istovremeno baca u depresiju. Osećanje nemoći. "Ma, čitav plen da skupe, pa ne mogu da vas kupe;
Da vam mladost kao sitan kusur odbroje..." Tačno je; treba se usprotiviti. Ali kako? Kako da se usprotivimo? Protiv čega? Svi kažu - biće bolje, šatro napredujemo, sve je to do tranzicije, kad ona prođe biće nam super... A neće. Znamo. Ali, opet: protiv čega - ili za šta - da se borimo? Mi želimo, svi bez razlike, da bude bolje. Kako? Demokratija jeste izuzetno glup sistem, ali najbolji od ponuđenih. A mi (zvanično) imamo demokratiju. Pa, na šta da se prešaltujemo? Komunizam? U praksi nemoguć. Monarhija? Nemojte me zasmejavati. Anarhija? Ne može. I šta nam ostaje? Ostaje nam da živimo izopačenu mladost, da jednog dana nosimo na svojim plećima dugove ljudi koji ovu zemlju gledaju kao neku lokalnu kurvu - ti uzimaj, uzimaj, uzimaj, a daj kol'ko moraš.

 

Da, znam da postoji mogućnost. Mogućnost odlaska. Ali - ja ne mogu da odem. Volim ovu zemlju, volim ovaj grad, volim ove ljude. Volim ovaj mentalitet, volim inat, volim smeh, volim podsmevanje, volim kakva sam ovde. Ova zemlja mi je dom. Ma koliko bila izmučena i izmužena. Ne mogu protiv toga, sve i da hoću.

 

Danas su 'devedesete' simbol najgoreg vremena koje se desilo ovoj zemlji. Osećam da će jednog dana reč 'devedesete' zameniti 'nula-desete'. Ne želim da se to desi. Niko ne želi. I?

Piskarija no.4

Autor malozelenoprase | 23 Apr, 2010

Videla sam danas M. This goes to him.

---

 

 Čudno je znati da više nisi tu.

Čudno je biti svedok priče koja nije postojala.

Čudno je znati da si još tu,

negde u blizini,

živiš, dišeš i promičeš,

obilazeći kutove moje svesti.

olako i površinski,

ne zalazeći dublje,

osim ponekad.

Vidim te katkad,

i osetim čudnu mešavinu

stida, straha, sreće, žala i trijumfa.

Stid i strah su podsećanje na prve dane...

O, kako sam te tada mrzela.

Onda bivam srećna što te vidim,

i žalosna zbog nekih kasnijih dana,

kada su me tvoje oči oživljavale...

...a ti su dani daleko iza mene.

A trijumf?

Trijumf je tu baš zato što je sve prošlo,

i iako ne znam da li sam pobedila,

znam da nisam izgubila.

I to je nešto, zar ne?

I pored svega, nedostaješ mi.

Ne mnogo, i ne stalno, ali nedostaješ.

Očekivao si da ću da lažem.

da ću reći da si mizeran u mom životu,

da te i ne pamtim?

I ja sam.

Ponovo me, kao i uvek,

teraš da samu sebe iznenadim.

Ti si mi otkrio koliko sam slaba,

a opet snažna u toj slabosti.

Ti si me naučio da padam ne trepćući,

bez glasa.

Naučio si me da se borim begom.

Naučio si me da budem žrtva

i da prihvatim to.

Ti si me naučio da živim smrt.

Nekad sam te mrzela zbog toga,

danas ti zahvaljujem.

Jer si u meni probudio neki inat,

koji mi je zabranio da se saživim

sa svim onim slabostima koje si mi pronalazio.

Svojim prezirom učinio si me boljom osobom. 

I to je ono po čemu ću te pamtiti.

Hvala ti.