malozelenoprase

Evo, za promenu, jednog veselijeg posta. Mislim, pretpostavljam da će vas razveseliti ili bar nasmejati, ali se ja osećam jako glupo.

Naime, moje drugarice i ja imamo mnogo internih šala, koje u principu niko drugi ne razume. I gotovo svake večeri (to jest, noći do zore) sedimo za računarima i zavitlavamo se, obično preko fejsbuka, pošto je tako najjednostavnije. Tako da mi nije bilo neobično kad su dve moje drugarice krenule da se "prepucavaju" pa se, koristeći profil jedne od njih, umešao neki Marko. Nekako sam došla do zaključka da je to prosto neki 'alter-ego' dotične. Znači, mislila sam da je to ona. I, ode ova treća, a (kako sam mislila) nas dve ostanemo da četujemo. TO JEST, ja sam 'kao' pričala s Markom, s tim što sam sve vreme mislila da to ona piše u muškom rodu. Da, da. Ja sam 'mislila'. Naravno, pisala sam gomilu gluposti, kakve nam i inače služe umesto komunikacije. Kao što se uvek i priča s najboljim drugaricama, je l'.

 

U nekom momentu je on "otišao", a nas dve smo nastavile nešto da lupetamo. I uskoro prekinule. Posle oko pola sata ona mi pošalje sms u kome kaže da ne može da spava dok je ovaj kod nje (došao je nekim nebitnim povodom). Ja u fazonu "Ko je, bre, kod tebe?!?!?!"   Ispostavi se, naravno, da je Marko osoba od krvi i mesa. I ne samo to, nego i bivši dečko dotične drugarice. Naravno, odmah sam joj sve rekla, izvinila se i zamolila je da se izvini i njemu (između ostalog, rekla sam mu da je glupa bundeva - što je, naravno, bilo upućeno njoj, ali on, mučenik, nije skapirao). Smejala se i rekla da nema problema, ali ja se i dalje osećam krajnje tupavo.  Mislim, šta reći?

ukoliko čitaš, onda, logično, znaš i za ovaj blog. ne bi me čudilo. ono što me takođe ne bi čudilo (mada bi me povredilo) jeste činjenica da mi ništa nisi rekao, da radije biraš da potajno saznaješ stvari o meni nego da me pitaš otvoreno. nešto bih ti rekla, nešto bih ti prećutala, nešto bih ti slagala. ali zar nije u tome poenta? i ti meni mnogo toga prećutkuješ, laži da ne pominjem. sve one 'potencijalno uslovne'... znam šta je to. govoriš mi nešto dovoljno nebitno da možeš da mi kažeš, istovremeno ne otkrivajući ništa kapitalno. znam šta se dešava na mom krevetu, i to me boli više od svega. kako znam, pitaš se? ulja, šnale, žvake... mnogo je toga. no, to je sad nebitno. bitno je da je to nešto najprljavije što sam ikada čula. ej, pa to je moj krevet, ja u njemu čitam, spavam, plačem, slušam muziku, sanjam...! ako ovo pročitaš, reci mi. bar jednom ne izbegavaj istinu. koliko zbog mene, toliko zbog sebe. laku noć, dragi tata.

Jedna od stvari koje me najviše bole jeste osećaj da sam nedovoljna i/ili suvišna. Živela sam sa tim osećajem mnogo strašnih dana, i strah da se to vreme ne vrati me jako pritiska. Kad god predložim i najobičnije nalaženje s društvom, imam potpuno iracionalni osećaj da se namećem u neku celinu gde mi nije mesto, gde nisam ni potrebna ni poželjna. Glupo je, znam. Ali jače je od mene. To je posebno izraženo kod jedne osobe, koja je od onih koje ne vole da pokazuju osećanja, ili ih  pokazuju uopšteno. U pitanju je samo drugarica, ali s obzirom na neke stvari i periode kroz koje sam prošla, meni to uopšte nije 'samo'. Ja sam jedna od malo osoba koje su uvek uz nju, trudeći se da pomognem ili utešim. I ponekad me boli kad ne vidim nikakvu zahvalnost. Ne očekujem bog zna šta, naravno. Samo trunku reciprociteta. Boli me kad  kaže da nema nikoga kome bi mogla potpuno verovati, nijednog pravog prijatelja. Boli me kad vidim da joj značim manje nego neka druga osoba (pritom mislim na konkretnu ličnost), koja ipak nije prošla kroz sve moguće gluposti s njom. Boli me što nisam dovoljna. Znam, sebična sam i detinjasta. Ali nisam posesivna, ne. Ovo nije posesivnost. Ovo je, naprosto, čežnja za priznanjem. Zahvalnošću. Reciprocitetom. Ljubavlju. Nemam pravo ni na ovu želju ni na ovaj bol, znam isuviše dobro. Moja je stvar kako ću se postaviti, njena je kako  će se ona postaviti. To je neka večita igra šaha, u kojoj svojim ponašanjem i emocijama upravljamo na jedan  način, ali suprotna strana odgovara potpuno suprotno našim očekivanjima. Ali, k'o za baksuz, meni igre nikad nisu išle. Ja idem putem srca, koji doduše ume ponekad biti stranputica.