malozelenoprase

Ne znam da li ste ikada poznavali nekoga kao što je Goran... Uistinu, takvih je malo. Premalo. A, kao po nekom izopačenom pravilu, takvi ljudi, koji sijaju, smeše se i traju, retko do nikad mogu sebi da nađu mesto pod suncem.

Rođen je u porodici ponosnih i zatucanih Crnogoraca, s ocem pijanicom, pasivnom majkom i primitivnim bratom. Ko bi od njih razumeo njegove težnje ka umetnosti? Jer, Goran je umetnik. Ili je bar bio. Akademski slikar. Verovatno ste negde videli neku od brojnih kopija "Kurve i makroa", njegove najpopularnije slike, iako se malo ko zapitao ko ju je naslikao.

U našem društvu ne sme se isticati - lekcija koju smo svi naučili, na manje ili više bolan način. A on se isticao. Još kao dete izrazito feminiziran, vižljast, živih plavih očiju, naravno da je zaradio etiketu homoseksualca. Što nije. Ili, nije bio. Ne znam koje vreme da upotrebim. 

Uspeo je da upiše Akademiju u Beogradu. Bavio se onim što je voleo. Kako je dolazio do novca...? Na način koji bi neko opisao kao čin krajnjeg nemorala. A neko drugi kao heroizam. Polagao je ispite umesto drugih... Mamina i tatina deca, previše obuzeta drugim stvarima da bi uzela knjigu u ruke, plaćala su tom dečku iz Barajeva da položi njihov menadžment, ovu ili onu granu ekonomije, anatomiju na DIF-u... A on se ipak osmehivao.

Završio je fakultet bez problema. I suočio se sa onim sa čime se danas mnogi suočavaju - nije našao posao. Radio je po buticima, trpeći kaprice ljudi koji mu nisu ni do kolena... I, i dalje se osmehivao.

 I mene je čuvao kao malu. Znali smo da odvrnemo muziku i razbudimo pola komšiluka skačući. Valjali smo se zajedno po blatu, terala sam ga da mi bere cveće iz javnih bašti. Učinio mi je detinjstvo lepšim.

Sa svakim je uspevao da uspostavi kontakt - kako sam kaže, 'na rebra bi progovorio'. I, da - i dalje se osmehivao.

U međuvremenu, položio je sve postdiplomske ispite. Digao je kredit, da bi mogao da kupi kompjuter na kome bi mogao da napiše magistarsku tezu. 

Neko vreme živeo je u Beogradu, ali se butik u kome je tada radio zatvorio, i morao je da se vrati majci u Barajevo. Dolazio bi u Beograd da se vidi s dragim ljudima, i uvek bi otišao rano, žaleći se da mora da stigne na svoj "seljobus"... I, i dalje se osmehivao.

Imao je trideset godina kada je dobio žuticu. Teži oblik. Morao je da primi transfuziju krvi. Negde posle toga je počelo... Gotovo redovno je bio bolestan, stalno je išao kod lekara, na kojekakve kontrole, sondiranja, gastroskopije, rektoskopije... Poput neke babe se žalio na raznorazne boleštine koje su ga spopadale, ali uvek s humorom i onim stavom 'ma, nije to ništa'... 

Goran je, ili je bio, od onih ljudi koji svakom mogu da izmame osmeh i u najgorim situacijama, koji će se uvek svakom naći, koji nisu zlopamtila niti podlaci. Imao je svoje periode tuge, ali se ipak uvek iz njih izvlačio...

Sada leži na Infektivnoj klinici, i umire. Od SIDE. On, koji se nikada drogi ni približio nije, koji nikada nije bio promiskuitetan, koji je, osim cigareta, bio potpuno neporočan. Ali, eto, bio je na transfuziji krvi. 2 procenta donirane krvi je rizično zbog HIV virusa. Statistika. Virus se nekad ne pokazuje ni godinu dana nakon zaraze. 

Sada, najbolji čovek koga sam ikada upoznala leži u peleni, ličeći na skelet. Toliko je mršav da se bojim da će mu kosti proseći kožu. On ne zna za dijagnozu... Stojimo, tako, oko kreveta, i lažemo ga u oči. Ali, on zna. Neki deo njega zna. Nema više duha. Više se ne smeje. Ne, više se ne smeje...

Sutra mu je 36. rođendan.