malozelenoprase

Gde je san?

Kuda se deo?

Je li sobom poneo mapu koja  donjega vodi?

Moje oči sve vide.

Moje uši sve čuju.

Mogu ih zatvoriti, zaklopiti,

Ali i dalje će osećati tamu i tišinu,

Koje su besanome svetlije i glasnije od svega.

Ne, ni misli mi ne spavaju...

Ne mogu pobeći ni na tren

Od neuhvatljivih, zlobnih strepnji,

Od nasmešenih demona,

Od svega onoga što bi san zalečio i osvetlio,

Pokazujući njihovu istinsku bit – strah.

Ali, moji su kapci čvrsto razdvojeni.

Sve ih vidim.

Izvijaju se, groteskno nasmešeni,

Pružaju  ka meni

Svoje varljivo meke ruke.

Ne dam se.  Još se ne dam.

Jer, jednom  doći će upijajućatama,

Prekinuće agoniju stalne svesti.

Znam, uvek postoje i zajednički prijatelji,

Koji bi mi pomogli da zaboravim i tako pobedim.

No, ne želim ih.

Ne želim ni pilule, ni alkohol.

Ovo je boj bez sekundanata,

Koji se odvija na mestu koje ne postoji,

Bez ikakve publike doli učesnika.

Boriću se dok mogu,

A ako, u borbi iznurena,

Odlelujam k oblacima sna

 – smatraću to blagoslovom.

Kažu: nema goreg prizora od pijane devojke.

Koja ševrda, zapliće jezikom,

Oštro se smeje a tupo gleda.

No, večeras ću ipak biti ta.

Ne bojim se da ću time posebno naružiti svet.

Ne verujem da išta više ima tu moć.

A  meni, eto, noćas očajnički treba malo istine.

Očajnički mi treba da, makar nakratko,

Uklonim ovaj zid koji me odvaja od mene same.

Znam:  pakao* će, uvek sklon nipodaštavanju,

Reći da je i to samo poza.

Da svoje bure u čaši vode

Poistovećujem sa tuđim,

Stvarnijim i odraslijim olujama.

Neka kažu. Znam da ne razumeju.

Ne bi ni mogli, jer nikada nisu bili kao ja.

I dobro je.

Bitikao ja?

To ne bih poželela ni najgorem dušmaninu.

I zato ću večeras, na dnu flaše,

Potražiti neku bolju sebe.

Živeli!

Možda mi baš noćas fališ

kao nikada ranije.

 Možda baš noćas premotavam u glavi kasetu

na kojoj su snimljeni svi oni trenuci

kada smo bili smao ti i ja, bez straha, laži i glume.

Možda sam baš noćas svesnija no ikada

da je tih trenutaka tako patetično malo.

A znam: neće ih više ni biti.

Možda baš noćas svom snagom pokušavam da zaplačem.

I možda baš noćas nijednu suzu ne uspevam da iscedim.

Kao da je okean u mom srcu presušio,

i ostale su samo gole, mrtve hridi.

Možda sam baš noćas shvatila

da ispo oblaka po kojima hodam

leži kaljuga.

Ali, eto, možda sam baš noćas

pronašla na onim hridima začarani inat,

koji me neće pustiti da molim, i padnem.

Nikada. 

Da...

Desilo se ono što nisam očekivala da će se desiti. Zaljubila sam se. U najboljeg druga jedne od mojih najboljih drugarica.  To "nešto", šta god bilo, počelo je među nama par nedelja pre Nove godine. Ništa konkretno - ali nešto, svakako.

Onda je došlo novogodišnje veče...

On je bio mortus pijan, a nisam ni ja bila daleko...

On se poljubio sa skoro svakom devojkom na žurci (od nas desetak, znam za 3 sa kojima sigurno nije bio)...

Ja sam to posmatrala, sva ubedačena...

Nekako smo, kasnije, i mi završili zajedno...

Najbizarniji i najlepši trenuci u mojih šesnaest godina... 

Ujutru, naravno, ništa.

Puj, pike - ne važi. 

Ali ja - budala - nisam gubila nadu.

Sve sam pronalazila neke sitne znake, koji zapravo nisu ništa govorili, a meni se činilo da ukazuju na to da će biti nečega među nama...

Onda, par dana posle Nove godine, saznam da je u vezi sa devojkom za koju inače znam da je klasična, da izvinete, ziljavuša.

 Ta veza i nije dugo  trajala, jedva da se može i nazvati vezom - bila je to jedna od onih varijanti "raspust je i dosadno nam je".

Međutim...

Saznala sam od one zajedničke drugarice (koja, inače, nije imala pojma o tome kako se ja osećam) kako je on već duže vreme zaljubljen u izvesnu L.,  koaj mu je naizgled uzvraćala osećanja, ali je bila u ozbiljnoj vezi. 

Meni se ta L., inače, jako sviđa, krajnje je pametna i urbana devojka, rečju - nije baš neko koga bih mogla da mrzim.

No, ja sam se, (naivno - znam), nadala da od njih dvoje neće biti ništa... Da, eto, ona svog momka ipak voli...

Hah. Ja i moja intuicija.

Da, zajedno su. I - prelep su par. Bila sam večeras kod zajedničke drugarice, bili su i oni. Odavno nisam videla da se neko toliko voli. Na kraju su me usta zabolela od smeškanja, i želudac me je ubijao na čisto nervnoj bazi.  

Znate li šta je najgore? To što nisam u stanju da plačem. Jednostavno,  koliko god mi teško padala ta situacija - a pada mi izuzetno teško - nisam u stanju nijednu poštenu suzu da pustim. Ne, to ne znači da me ne boli - ali kako pomislim na njega, kao da mi se stvori neka tundra u grudima... Hladna, hladna, kao led. Bolno hladna. Toliko hladna da su se sve potencijalne suze smrzle.