malozelenoprase

Često se kaže da su mlade godine najbolji period u životu. Valjda zato što tako imate mnogo manje šansi da sjebete sopstveni život - na kraju krajeva, u životu prosečnog tinejdžera su najvažnije samo četiri stvari (škola, prijatelji, ljubav i porodica), dok odrasla osoba ima više bitnih stvari, pa tako i više potencijalnih sjeb-tačaka. Daa. Sve to stoji. Ali šta kad tinejdžer IPAK uspe da se sjebe van granica razuma? 

Naime, prošle školske godine sam prilično podbacila. Valjda sam, pošto idem u jednu od težih gimnazija u Beogradu (ako ne i najtežu), nekako prihvatila da je vrlo dobar uspeh sasvim u redu. Iako negde znam da mogu mnogo više, ne pokušavam. I moji roditelji - jedno od njih je doktor nauka, drugo je hirurg koji je, inače, svojevremeno bio đak generacije u školi u koju ja sada idem - su, logično, bili zgroženi. Kao što sami rekoše - ne bi bio problem da je taj vrlo dobar uspeh  zaista ono najbolje što mogu. Ali pošto bih, da hoću, mogla da budem i 5,00 - JESTE problem. I bila je velika frka, i završilo se tako što je moja majka MOLILA oca da  mi daju još jednu šansu, da me puste da pokažem da sam sve to ozbiljno shvatila u sledećem polugodištu. Ona je, inače, osoba koja nikada ne moli, a njih dvoje su pritom razvedeni, tako da je situacija bila utoliko više ponižavajuća. A ja sam ovog polugodišta još gora nego ranije. Znate onaj osećaj kada znate da ste imali apsolutno sve na dlanu, ali ste uspeli sve to kraljevski da sjebete? Samo svojom sopstvenom krivicom? Ako znate, onda imate blagu predstavu o tome kako se ja sada osećam. Jer, nije stvar u nekoj potencijalnoj kazni. Šta god da je u pitanju - mogu da izdržim, i hoću, jer stvarno zaslužujem. Ali ono što me najviše na svetu boli jeste činjenica da sam izgubila majčino poverenje, koje je, kad se sve sabere, jedna jedina stvar koja mi znači. Jer je jedna jedina stvar na koju sam uvek mogla da se oslonim, kada ništa drugo nisam imala. A ja sam, zbog svoje sebičnosti, lenjosti i nemara sve to lepo zgazila. 

Zašto? Ne znam. Nemam motivaciju. Kad god krenem da učim, negde u sebi znam da ću za najviše petnaest godina biti mrtva - i šta mi to onda vredi? Vidim ljude oko sebe koji imaju mnogo gori uspeh nego ja - i zadovoljavam se onim što imam, ne misleći na ono što bih MOGLA da imam. Jednostavno ne vidim smisao u svemu tome. 

Sada je kasno.

Postoje i dve potencijalne kazne koje me jezivo plaše. Ne, nisu to ni zabrana kompjutera, ni zabrana izlazaka, ni zabrana čitanja (mada ne znam kako bih ovu poslednju izdržala). To su prebacivanje iz škole i preseljenje kod oca. Sve drugo mogu da podnesem. Ali da izgubim jedino mesto gde sam stekla prijatelje, gde IMAM prijatelje, a odem na neko mesto koje bi bilo kao moja osnovna škola (poslednji krug pakla),   i da se iz mesta koje je moj dom, koje je umelo da upije, sačuva i prihvati svaku moju sreću i svaku bol, preselim na mesto gde se nikada nisam osećala kao kod kuće, gde me ne razumeju, gde nemam privatnost - ne mogu. A ako budem morala - ne znam  kako ću.

Ne očekujem nikakvo saosećanje, ni utehu. Iako negde priželjkujem, znam da nemam prava. Jer sam, prvi put u životu, sama kriva za sve. Dešavalo mi se i ranije da napravim glupost, ali ne ovolikih mera i ne svojom krivicom. Uvek ima prvi put. Odrastanje, ha? Bajno.

Ponovo sam, po ko  zna koji put, zaprepašćena: a) dubinom svoje nesigurnosti i: b) sopstvenim egoizmom. Šta je bilo? U pitanju je, verovali ili ne,  moj bivši dečko. Isti onaj koji mi se i nije mnogo sviđao, prema kome sam negde bila čak i ravnodušna. Dakle, šta je problem? Prekopavajući po Fejsbuku, slučajno sam naišla na neke komentare koji prilično jasno impliciraju da je on nastavio. Da mu se ponovo neko sviđa. Momentalno sam pala u depresiju i mrak, ka kojima i inače prilično naginjem u poslednje vreme. Ali ono što me je šokiralo je razlog - naime, ja sam, je l',  očekivala da će mu biti malo teže da me zaboravi. Da sam mu ipak značila. Ja sam verovala da je on zapravo mislio sve ono što je govorio. A govorio je da ga održavam u životu, da nema pojma čime me je zaslužio, da me obožava, da pre mene nije imao pojma kako je biti zaljubljen... Tra la la. Shvatate poentu. Očigledno, (ponovo) nisam bila u pravu. I, kad pomislim da je on sve vreme osećao isto što i ja, da je bio sa mnom prosto jer sam mu se u datom trenutku uklopila u životnu koncepciju... Boli. Jer, ja makar nikada nisam lagala o tome kako se osećam. Kad sam bila s njim, ja sam stvarno bila srećna, misleći da je (ipak!) moguće da me neko voli. Kao, je l', devojku. A on je bio taj koji je sve vreme potencirao koliko mu nedostajem, koliko jedva čeka da me vidi, koliko mu je teško bez mene.... I šta sad, puj-pike, ne važi?!  Izgleda.

Ali ono što me najviše boli  je to što - u mom iskrivljenom svetu - činjenica da mu nisam značila implicira (previše koristim glagol implicirati) da su male šanse da ikome posebno značim.   Ne, nisam od ljudi koji zapomažu kako ih niko ne voli - isuviše dobro znam da ima ljudi koji me vole. I hvala nekom bogu na njima. Ne, ja sam mnooooogo egoističnija - mene niko ne voli onako kako bih ja htela! Molim lepo! Znam, sebična sam, egocentrična, patetična, jadna, žalosno-smešna. Ali - o, Bože! -  NE MOGU protiv toga. Uvek, ali uvek sam želela samo to: da me neko izabere, da mi kaže: da, ti si vredna, tebe želim. Da me neko ubedi u sve ono što sebi negiram. Da neko vidi u meni osobu kakva bih mogla da budem - i ohrabri me da to postanem. I, opet znam: svi to žele, zašto bih baš ja to dobila? Ne znam. Ja sam samo ja, i samo sa svoje tačke gledišta mogu posmatrati svet. Iz svoje  "aleksandrocentrične" perspektive.  Mana, da. Dodajte je na listu.

Elem, ja sam nekako (opet egoistično!) mislila da njemu i nije bilo toliko do raskida koliko meni. Da je njemu negde žao zbog svega toga. I sad, kad shvatam da nije bilo tako - da je, jednostavno, zaključio da ja nisam ono što on želi, da nisam vredna... Pa, recimo da me tera na (eufemistički rečeno) mračna razmišljanja. Jer, ako čak ni neko toliko sjeban i nesinhronizovan kao on (a, da se ne lažemo, jeste takav)  nije u  stanju da me zavoli - ko jeste?

Da sam drugačija, rekla bih sebi da je problem u njemu, upravo u toj sjebanosti. Da zato ne može da me zavoli. Ali, ovde je opet na sceni aleksandrocentrizam.

Znam, licemer sam... Bunim se što on mene nije voleo, a nisam ni ja njega! Razlika je samo ta što je uvek on bio taj koji je naznačavao svoje (navodne) emocije.  Ja sam govorila tako samo onda kada sam to osećala - ma koliko to bilo retko. A on - stalno. Je li toliko veliki greh poverovati u nešto za šta ste očajnički želeli da bude istina? Izgleda da jeste.

I, eto.  Korak napred - dva koraka nazad. I tako u krug.

...ono što mi je najgore u svemu ovome jeste to da nisam u pravu. Nije da niko ne obraća pažnju na mene. Samo, to su ljudi sa kojima ja nikada ne bih bila. Ovo  "ljudi" zvuči kao da postoji veliki broj takvih - ne postoji. Trojica. Jedan koji je huligan od svojih stotinak kilograma, sa sve istetoviranim krstom na nožnom listu. Kajao se što nije stigao na Povorku ponosa - "da nauči pedere pameti." Drugi, koji se najnormalnije upoznao sa mnom, tražio od zajedničke drugarice moj broj itd, da bi mi 2 meseca kasnije na žurci kod te iste drugarice prišao i rekao "Ćao, ja sam Marko." Mislim da dodatna objašnjenja nisu potrebna. I treći, koji mi je, sav ubeđen u svoju životinjsku privlačnost, rekao da sam 'gotova'. Ja ga pitam zašto, ne kapirajući, a on: "Sviđaju mi se plavuše." (ja sam, inače, plava). Žalim, alergična sam na samozaljubljenost.

Nemam ja neke previsoke standarde, ali ipak ih imam. Ne može mi se svideti neko ko je zatucan, priglup ili zaljubljen u sopstveni odraz u ogledalu, i kraj.  Mislim da mi se to stvarno ne može zameriti.

I, koga sad da krivim što sam upala u začarani krug: mogu imati ono što ne želim, ali ne mogu imati ono što želim? Nikoga. Samo sebe.