opet koješta.
Autor malozelenoprase | 28 Nov, 2010Nisam pisala na blogu dugo. Predugo. A nije da nisam imala o čemu. Bio je tu prvi dečko, prvi poljubac, pa koliko pre 5 dana i prvi raskid. Da krenem redom? Važi.
Elem, dotičnog sam upoznala na Beer Festu ove godine. Imao je neku melanholiju u pogledu koja me je intrigirala, koja mi je delovala kao nešto što prepoznajem. Ironično predskazanje. Najsmešnije je što smo mi zapravo tokom cele prve godine srednje škole bili u susednim učionicama, imali zajedničke prijatelje, ma, šta god hoćete. I upoznamo se tačno 10 dana pre nego što se on odselio 500 kilometara od Srbije. Ali, 'ajde, to je negde moj tipičan baksuz. Kao i činjenica da se njemu bogznakako sviđala drugarica koja nas je upoznala. Međutim, skapiramo se mi negde, združimo se na tom Beer Festu, posle se dopisivali sve češće, našli se baš. Opet, ironično predskazanje. Međutim, nešto je u svemu tome bilo čudno - naime, on je redovno ponavljao da sam ja krajnje slatka, ne samo meni već i drugima, a onda bi, na primer, 5 minuta nakon toga krenuo da kuka koliko enormno pati zbog one zajedničke drugarice. A ja iz delirijuma u depresiju i obratno. I, nebitno, na kraju se ispostavi da sam se i ja njemu dopala, ali mi je konstantno pričao o ovoj jer je mislio da nema šanse kod mene (ha! ha! ha!), pa da se ne ispali. I umesto da ja tu kao pametna devojka pobegnem, još više se primim. Ali sam čekala još 3 nedelje dok nije došao u Beograd. I tu se mi, kao, smuvamo. I, bogami, meni je bilo lepo kad sam s njim. Ali, kad nisam bila s njim (što je činilo većinu vremena), hvatala me je neka nervoza, koja je uglavnom proisticala iz činjenice da on meni - nije nedostajao!
Malo posle su krenule prepirke, čarke, odbacivanja, prebacivanja, otuđivanja.... A opet, kad dođe, sve bude pristojno. I voli me, i ja sam kao san, i tra la la, i bla bla truć.
U poslednjih 3-4 nedelje su se svađice BAŠ pojačale, do tačke da sam prema njemu osećala ne ravnodušnost nego nenormalnu averziju. I duuuugo sam se lomila oko toga da li da sve to prekinem preko ekrana, ili da sačekam da dođe. I odlučila sam se za ovu drugu opciju. I, kao, složili smo se oko toga da ne ide, bla bla. Mada, iskreno, nisam sigurna da li je on zaista tako mislio ili je jednostavno želeo da ne bude on taj koji je dobio šut-kartu. (Š'o sam opasna, e!)
Ono što je mene najviše kočilo kod te odluke za raskid bila je moja stara dobra nesigurnost, u uvek delujućoj simbiozi s kompleksima. Preciznije, želela sam da prekinem tu nazovivezu od 2 meseca (mada, to su epske razmere za srednju školu!), ali nisam bila sigurna da li će iko posle njega biti dovoljno lud da me dvaput pogleda. (Osim jednog od njegovih najboljih drugova, koji je poprilično bezuspešno pokušavao da mi se nabacuje na tom istom Beer festu. Krajnje čudna situacija.) I, i dalje nisam sigurna. Tačnije, ne verujem u to. Ali nekako sam uspela da povratim svoj stari stav 'bolje sama, nego u lošem društvu'. Ne kažem da sam ubeđena, niti da negde duboko u sebi ne vrištim 'aaaaliiiiiiiii nijeeeeeee feeeeeeer!!!'. Ali sam odlučila i držaću se toga, pa ko preživi, pričaće.